Zvuk kočnica. Vrata autobusa širom otvorena. Ulaziš. Ne zbog vere, ne zbog stava. Ulaziš jer moraš. Jer je šef rekao. Jer se “preporučuje”. Jer se plašiš. Jer je lakše. Jer nudili su nešto. Ulaziš u mehanizam koji si sam prihvatio da zoveš “životnom mudrošću”, a koji svet van tvog zagrejanog, ustajalog autobusa bez stida zove sendvičarstvo.
Ovo nije politički tekst. Ovo je ogledalo. Ogledalo za tebe koji sediš na tvrdom sedištu, gledaš u leđa onog isperd sebe i osećaš kako ti se unutrašnjost steže. To stezanje nije od loše klime. To je tvoje dostojanstvo koje se buni.
Šta je osnovni sastojak sendviča po koji si došao? Kriška srama. Taj mali, oštri komadić leda u grudima kad tapneš rukama uzalud, kad pogledaš u zemlju da ne bi video poznate ljude koji znaju zašto si tu. Kad čuješ vlastiti glas kako uzvikuje nešto u šta ne veruješ. To je sram. Sram što si sebe prodao za sigurnost, za mir, za sendvič, za ništa. On se topi sporo, a voda koja otapa, tvoja suza ponosa koju nisi pustio.
Prerađeni strah, sveže pakovan. Često kao razumna odluka ili zbog manjeg zla. Ali u autobusu, dok se klimaš prema skupu gde će te brojati kao statistiku, on otkriva pravo lice; strah da ćeš izgubiti ono što imaš. Strah od posledica, od šefa, od sistema. Strah koji te čini poslušnim, ali ne i slobodnim.
Omekšala savest. Dodatak arome koji treba da prekrije gorčinu. “Svi to rade.” “Šta ja mogu?” ”Nije to neka žrtva.” Savest se ne gasi. Samo se utišava. I svaki put kad učestvuješ u ovoj igri prinude, dodaješ joj sloj laži na koju ćeš morati da gledaš u ogledalu sutra ujutru.
Šta donosiš kući sendvičaru? Šta stavljaš za doručak svom detetu? Razmisli dok se autobus vraća. Šta vidi tvoje dete? Da je integritet stvar tržišta. Da se njegova cena određuje u autobusima punih prinude i sitne koristi. Da je čast nešto što može da se zamrzne i odloži za pametnije dane koji nikad ne dođu. Da je strah legitimni savetnik. Da je bolje biti broj u koloni nego glas u pustinji, čak i ako taj glas u pustinji jeste tvoj vlastiti, neprodat. Da je njegov roditelj deo mašinerije koja gazi dostojanstvo. Ne samo svoje, već i dostojanstvo svih onih koji sede pored tebe u autobusu. Da si, svojim prisustvom, učesnik u tome. To dete oseća, čak i ako nikad ne kaže. Oseća da je nešto pokvareno u tvom povratku sa mitinga.
Ovo nije teorija, ovo je tvoja praksa. Ovo je opis stanja u kojem si se našao. Ne zbog Veličkovića, Gugića ili bilo kog drugog imena. Zbog tebe. Zbog tvog izbora da uđeš u autobus. Zbog tvog pristanka da budeš sredstvo za tuđi cilj.
Zato zapamti, budući sendvičaru. Dostojanstvo nije u govorima kojima prisustvuješ. Dostojanstvo je u tišini koju nosiš nazad kući. Tišini koja govori glasnije od svih tapšanja. Svaki prinudni korak je rupa u temelju tvog karaktera. i te rupe će jednom morati da nose tvoja deca. Nema “samo jednom”. Svaki put kad uđeš u autobus prinude, normalizuješ poniženje. Sebi. Svojima. Svima nama. Najopasniji sendvič je onaj koji jedeš sam sebi. Onaj koji praviš od vlastitog straha, srama, kompromisa i serviraš ga kao nužnost. On te ne hrani. On te ubija iznutra.
Kad sledeći put čuješ zvuk autobusa koji stiže po tebe, zapamti, postoji cena koju plaćaš. Plaćaš komadićem sebe. Plaća tvoje dete. I ta cena nema veze sa politikom. Ima veze sa time kakvom ćeš ličnošću ući u taj autobus, i kakvom ćeš izaći.
Šta ćeš zapisati u sledeće poglavlje? Da li će to biti još jedna vožnja autobusom srama? Ili će to biti trenutak kad si rekao “NE” zvuku motora koji dolazi po tvoje dostojanstvo?
Izbor, sendvičaru, nije na skupu. Izbor je pre ulaska u autobus. Dok još imaš snage da čuješ kako ti savest viče glasnije od straha
