Možda nam je u stvari dobro? Ne baš svima, ali većini i to pre svega onoj obrazovanijoj. Možda se u ovom sistemu sa minimalnim uslovima mogu dostići neke granice koje u uređenoj državi zahtevaju mnogo više obrazovanja, rada, sposobnosti…Ako su se svi negde „udomili“ zašto bi tražili promene? Uvek je bilo tako, reći će „intelektualac“ samom sebi. I malo će da se oćuti, malo da se gledaju svoja posla, da se ode na po neki miting, da siguran glas prijatelju, rođaku, ne talasa i nema prepreka za napredovanje. Ali, to nije mir, to je odricanje od slobode. Pasivnost nije mudrost, već sučeljavanje sa vlastitim otuđenjem. A šta je sa drugima? Nek drugi isto tako nađu način za sebe. Da se „snađu“. Kako smo uspeli da postanemo tako bezobzirni? I nesolidarni. Savest ćemo da izlečimo slanjem neke SMS poruke za lečenje bolesne dece, da damo prilog humanitarnoj organizaciji ili crkvi i od nas dosta, malo li je. Humanitarizam nije pravda! To je samo lakša savest koja prihvata postojeće stanje umesto da ruši strukture koje proizvode nepravdu.
Nek se politikom i promenom sistema bavi neko drugi, jer nema prljavijeg posla od politike. Ali bežanje od politike jeste politika, politika održavanja tuđinskog sveta. Onda će političari na vlasti malo da „kraduckaju“ jer „ko nije dobar za sebe, nije dobar za druge“. A političarima u opoziciji će da se traže mane i još jedna fraza: „dok se ono posle nakradu kad dođu na vlast“. Da li su pojedinci koji se bave politikom (u opoziciji) najgori deo društva? Sigurno tu ima nezadovoljnika koji su tu samo zato što su nezadovoljni…i biće uvek takvi, ali videli su da su neki njihovog kapaciteta mogli da stignu do neslućenih visina u ovom sistemu, pa se misle što ne bi i oni. A ostali „opozicionari“? Da li je opozicija danas kriva za sve probleme u društvu? Kako je uspeo da se nametne takav narativ? Opozicija je lako promenljiva i zavisi samo od svakog pojedinca. Jer demokratija nije spektakl vlasti i opozicije, ona je permanentna kritička praksa građana! Ako vidimo da stanje ne valja i mislimo da možemo i moramo (što je mnogo značajnije), onda se uključujemo! Kao pojedinac, kao aktivista, kao član stranke… Jer samo kroz angažovanu akciju čovek ostvaruje svoju suštinu i prevazilazi otuđenje! I menjamo opoziciju, a onda ćemo lako promeniti i vlast.
Svako ima ne samo pravo već i dužnost da kritikuje, jer kritika je početak oslobođenja od laži. Svako mora da da svoj doprinos i bez tog doprinosa nema pravo da kritikuje. Najlakše je sve gledati sa strane i tražiti zamerke… ali kritika bez akcije je sterilna, a akcija bez kritike slepa. Zamislimo situaciju da se na lokalnom nivou najbolji, najstručniji, najpošteniji, najodgovorniji itd. uključe sa svojim idejama, svojom energijom, svojim znanjem. Zar ne bi bilo bolje? To nije samo bolje, to je imperativ! Stvaranje prostora za autentično ljudsko delanje jeste suština za prevazilaženje tuđinskog sveta. Neće se pojaviti neki mesija koji će sve nagomilane probleme da reši čarobnim štapićem, niti se može očekivati idealna grupa ljudi koja će sve rešiti. Rešenje je napraviti prostor za najbolje. Čuti ih i saslušati. Priznati da neko zna bolje i primeniti ta rešenja. Demokratija nije teror većine nad manjinom, vlast pobednika nad poraženim, već mnogo više od toga. Demokratija je neprestana borba za društvo u kome je svako slobodan stvaralac zajedničkog života! Javnost mora biti uključena u donošenju svih najvažnijih odluka, ne zbog nekog privida javnih rasprava, već zbog mogućnosti da se čuju bolje ideje. Jer samo u dijalogu i zajedničkom delovanju ostvaruje se istinski ljudska zajednica. Od besmislenog kritikovanja nema rezultata. Ali od odsustva radikalne kritike nema promene, samo stagnacija u lažnoj svesti. Došao je preloman trenutak za naše društvo. Ovo pitanje promene sistema je danas pitanje opstanka našeg društva. A ako stvarno hoćemo da ga menjamo, možemo. Kao odbornik, kao kontrolor, kao aktivista, kao glasač. Promena nije samo moguća, ona je obaveza čoveka kao slobodnog, kritičkog i stvaralačkog bića! Promena kreće od tebe!
