Пре неколико дана је у нашем малом граду одржана мотивациона трибина „Уметност у отпору“. У градском парку, глумци и студенти су покренули дијалог о питањима која брину наше грађане. Уважени гости били су глумци Анита Манчић, Драгана Варагић и Миљан Вуковић. Одзив грађанства, као што се можда и очекивало, није био превелики. Догађај се поклопио са „Даном вина и лепог расположења“ на Рајачким пивницама и рецимо да је то био један од разлога малог броја окупљених. Без обзира на то, трибина је успешно реализована, а неколико наших суграђана се активно укључило у дискусију.
Међутим, на нешто друго желим да скренем пажњу. У нашој јавности, поводом најаве догађаја, главни коментар је био да нам долази Јагодинка Симоновић. Ето какви смо ми.
Госпођа Драгана Варагић, глумица и професорка има изузетно богату биографију. Дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду, специјализирала Шекспира на Шекспировом институту у Стратфорду и магистрирала драму на Универзитету у Торонту. Одиграла је бројне улоге у позоришту, на филму и телевизији. У Канади је наставила своју каријеру као глумица, редитељ и универзитетски професор. Предавала је глуму на универзитетима Далхаузи и Виндзор, а глуму и режију на Универзитету Отава. До одласка у пензију била је професор глуме на Академији уметности у Београду. Носилац је више награда за глумачка остварења на нашим просторима.
Али ето, код нас ће она увек бити Јагодинка Симоновић. Улога коју је ова наша глумица остварила давне 1984. године у култном филму Горана Паскаљевића „Варљиво лето `68“ у колективној свести ширег аудиторијума обележила је њену каријеру. Ово свакако није усамљени пример. Док бројни амерички писци у својим биографијама поносно истичу како су носили гајбе или су радили у фабрици, кад нас народ никад неће опростити некоме што је био продавац тоалет папира или радник обезбеђења пре него што је „аванзовао“. Тако се, нажалост, гледа и ко је одакле дошао, из ког села су му баба и деда, ко је са Косова, а ко из Босне, као да се на основу тога одлучује ко је какав човек. У случају наших глумица, нарочито из времена социјализма, увек ће ту бити и сексистичких алузија.
Да није све тако црно у нашем друштву и да увек постоји лепша страна медаље исте вечери, након трибине, доказали су нам непревазиђена „Ођила“, и младе наде неготинског урбаног звука „Shellac sessions“, као и бројни људи окупљени на Рајачким пивницама. Учесници програма су својом позитивном енергијом обојили јулско вече и све нас у публици заразили оптимизмом.
