Дао сам себи задатак. Написаћу текст у коме ће све бити позитивно. Зашто? Зато што је младост љубав и зато што су студенти љубав. А љубав је нешто лепо и позитивно и ми подржавамо младе и студенте.
У нашем вољеном граду дуго смо сви ћутали. Све нам је привидно било потаман, а и ако нешто није било у реду то се некако коментарисало у ужим круговима пријатеља и познаника. А јавност? Показивање става? Петиција нека можда? Не, све док се прошле године локална депонија није запалила.
Прва реакција јавности, први доказ да смо мислећа бића, први вапај за чистим ваздухом и прво показивање става десили су се у маленом Неготину у марту прошле године. А та реакција је дошла од стране младих људи окупљених под називом „Неготинци у акцији“. Не бих да претерујем, али волео бих да ми неко укаже да смо после „Боље рат него пакт“ имали неки бунт јавног мњења, по било ком животном питању, не рачунајући повремене политичке протесте. То не памте ни најстарији Неготинци, што би се рекло.
Млади и храбри људи Неготина покренули су нешто, почев од потписивања петиције до инсистирања да се по питању аерозагађења у нашој средини учини нешто. А онда су кренули студентски протести. Део грађанства је храбро изашао и јавно одао пошту страдалима у Новом Саду, а затим се са протестима и наставило. И опет су млади људи, неоптерећени деведесетим, мржњом према другима и према различитостима, ведри по природи и по годинама које носе, одиграли кључну улогу.
Сада смо на прекретници. На јесен нас очекују локални избори. Хоћу да верујем да је промена могућа. Хоћу да верујем да су грађани Неготина способни да се изборе за достојанство. Па чак и да не дође до промене, битно је да се покаже да друга страна постоји, да у локални парламент уђе неко коме је искрено стало да живи у уређеном граду, ко га воли и коме је стало до пристојног места за живот.
Нико нам не може одузети право на наду. И фудбалери „Радничког“ из Ниша изађу на стадион да се боре против „Црвене Звезде“ иако знају да је противник фаворизован и да ће судија свирати у његову корист. Тако и ми морамо да се боримо за будућност у нашој средини.
Не дозволимо да се лепе и вредне ствари брзо забораве. Подсетићу читаоце овог текста на песму „Неготине граде“ нашег талентованог суграђанина Саше Т, Грујића, коју је он с љубављу посветио свом Неготину. Годинама уназад, вредна и амбициозна учитељица Душица Ђурђић, која је одрастала под утицајем Мокрањца, са својом етно групом „Класје“ овом песмом је улепшавала скоро сваки догађај у граду. Обратите пажњу само на почетак ове песме: „Неготине граде, ја ти песму певам, о прошлости твојој да је свако чује. Ти си многе славне људе изнедрио, именом си нашу Крајину прославио…“ И тако се воли свој град. Одмалена су деца која су певала ту песму гајила љубав према свом граду. Не дајмо да одласком у пензију учитељице Душице Ђурђић ова дивна песма падне у заборав.
Свако од нас мора да пружи свој максимум, у области у којој делује, на свом радном месту, у свом комшилуку. Својим личним примером можемо покренути и друге. Хиљаде малих доприноса довешће до видних промена и свима заједно ће постепено бити боље.
Напомена: фотографија SGMKN I.br. 103
