Premda je naša današnja tema globalna po svojoj prirodi, smatram da je važno da je sagledamo iz jedne mikro perspektive. Duboko verujem da istinske promene ne započinju u sistemu, već u ljudskoj svesti.
Hajde da krenemo od same definicije rasta. Najopštije govoreći rast podrazumeva povećanje proizvodnje dobara i usluga u nekoj ekonomiji u određenom vremenskom periodu. Merna jedinica rasta je BDP. Međutim rast nije isto što i razvoj. Razvoj je širi pojam od rasta i podrazumeva i neke kvalitativne dimenzije kao što su: povećanje životnog standarda, smanjenje nezaposlenosti, tehnološki napredak i pravedniju raspodelu prihoda.
U današnjem svetu svedoci smo toga da razvoj često biva potisnut pred imperativom rasta. To je naročito vidiljivo u zemljama sa slabijim institucionalnim kapacitetima, među kojima je i Srbija. Međutim, ovaj problem nije ograničen samo na zemlje trećeg sveta. Evropska unija na primer (ne) svesna postojanja ekološke krize, pokušava da odgovori na ovaj izazov forsiranjem “zelene agende”. Problem je što se iza retorike o zelenoj tranziciji krije ekološki kolonijalizam ( premeštanje prljavih tehnologija u zemlje gde su standardi zaštite životne sredine znatno niži).
To nas dovodi do ključnog pitanja : da li je u okviru kapitalističkog poretka, uopšte moguće ostvariti održivi razvoj? Apsolutno ne, jer je kapitalistička logika rasta, profita i potrošnje nespojiva sa održivim razvojem. Nevolja je u tome što je kapitalizam izuzetno dinamičan i prilagodljiv, sposoban da čak i ekološku krizu pretvori u tržišnu priliku, nudeći lažna “zelena rešenja”, koja u najboljem slučaju ne menjaju ništa, a uglavnom situaciju čine još gorom. Evo i nekoliko primera koji to oslikavaju. Reciklabilna ambalaža često je skuplja od nereciklabilne, a uprkos tome najčešće završava na istoj deponiji kao i nereciklabilna, bez ikakvog reciklažnog procesa. Papirne kese iako simbol “zelene potrošnje” u proizvodnji troše više energije i vode nego plastične, uz to se uglavnom samo jednom koriste. Modna industrija lansira “eko kolekcije” dok istovremeno održava model hiperprodukcije i radne eksploatacije.
Dakle, kapitalizam nam je ponudio reciklažu, ali ne i regeneraciju. Ponudio je održivost, ali samo onu koja održava njega samoga. Ako želimo drugačiju budućnost, neophodno je da prestanemo da tražimo rešenja unutar sistema koji je iste te probleme i stvorio, jer on to niti može, niti želi da reši.
Rešenje moramo potražiti u nama samima i u znanju naših predaka. Ne moramo da idemo mnogo daleko u prošlost, naše prabake i pradeke su proizvodili hranu za sebe, svoju porodicu i životinje, nisu rasipali resurse, niti proizvodili otpad koji ne može biti vraćen prirodi. Danas, iako ne moramo ( i ne možemo) da živimo na isti način kao oni, možemo da učimo iz njihove mudrosti. Možemo da kupujemo hranu od malih lokalnih proizvođača, odeću od malih domaćih brendova, ili u second hand radnjama, umesto kesa, u prodavnicu možemo poneti ceger…umesto potrošnje iz navike možemo birati smisao. To neće promeniti sistem, ali će promeniti nas, a svestan pojedinac je najveći problem svakog (lošeg) sistema.
