Често се сетим приче о Срђану Алексићу. Од кад сам је први пут чуо, та прича ми се дубоко урезала у свест и врло често је се сетим, а у последње време о Срђану размишљам у контексту актуелне ситуације у нашој земљи, од трагедије у Новом Саду, а нарочито од расписивања локалних избора у Неготину. Посматрајући људе око себе, понашање јавности, али и тишину оних који би требало да говоре, све више схватам колико је Срђанова прича заправо — прича свих нас.
Можда на први поглед изгледа да Срђан и Неготин немају додирних тачака. Али, напротив — прича о Срђану је универзална. Она је прича о човечности. О храбрости да се стане у одбрану другог човека, без обзира на цену. То није само прича о рату — то је прича о томе да и у најтежим временима постоји избор. Увек постоји избор.
У време кад се свет на нашим просторима ломио под теретом мржње, страха и насиља, један човек је, без велике речи, без публике и аплауза, урадио оно што је ретко ко имао снаге: остао човек. Срђан Алексић, младић из Требиња, 1993. године дао је свој живот бранећи суграђанина само зато што је био “другачији”. Данас, више од три деценије касније, поставља се питање које боли и обавезује: да ли смо уопште достојни да говоримо о његовом херојском подвигу?
На први поглед, чини се да је одговор — да. Срђаново име носе улице и меморијални турнири, његов лик појављује се у документарцима и говорима, људи му одају почаст. Али, шта значи бити достојан? Да ли је довољно поменути хероја једном годишње, или се достојност мери поступцима, храброшћу у свакодневном животу, одбраном правде и човека — онда када нико не гледа?
Срђан је убијен јер је стао у одбрану другог. То није био ни пријатељ, ни брат, већ човек кога су неки хтели да понизе и униште, јер није припадао „њиховим“. У том тренутку, Срђан није био Србин, није био војник, није био младић — био је човек.
Зато, када говоримо о Срђану Алексићу, не смемо га претворити у мит који нас не обавезује. Ако га славимо, а ћутимо на неправде у сопственом дворишту — нисмо достојни. Ако га се сећамо, али и даље делимо људе по вери и нацији — нисмо достојни. Ако његову храброст користимо само за лепе статусе на друштвеним мрежама — нисмо достојни.
Бити достојан значи нешто више: гледати човека у другом човеку. Значи одбранити онога кога сви нападају. Значи говорити истину и кад је непријатна. Не тражи се од нас да будемо хероји, али се тражи да будемо људи.
Зато, можда нисмо још увек достојни — али можемо да тежимо томе. Можемо, у малим стварима, у одбрани слабијих, у избору праве речи уместо мржње, у подсећању да је живот сваког човека вредан — корак по корак, да му се приближимо. Јер тек када наша дела почну да личе на оно што је Срђан урадио — тада ћемо, можда, заиста бити достојни да изговоримо његово име. Зато је прича о Срђану и даље толико важна. Он није био ни политичар ни јавна личност. Био је младић, спортиста, комшија. Ипак, у једном кратком, али пресудном тренутку, показао је шта значи бити човек. Данас, када гледамо какви људи доносе одлуке, ко добија моћ, ко бира ћутање уместо истине, ко напада уместо да разуме — морамо се запитати: где је Срђан у нама?
Неготин је, као и свако друго место у овој земљи, место избора. Не само на изборима, већ сваког дана. У одлуци да проговоримо када видимо неправду. Да се не склањамо од човека, већ му приђемо. Да подржимо оне који се боре за истину, а не оне који је заташкавају. Човечност није апстрактан појам — она се мери у томе како гледамо једни друге. Срђан Алексић је својим делом поставио питање свакоме од нас: да ли ћеш, кад дође тренутак, бити човек? Не морамо чекати тај велики тренутак. Можемо почети од малих ствари. Управо овде. Управо сада. У нашем Неготину.
