У једном од градских паркова, код обележја страдалима у Другом светском рату, у Неготину је 16. августа на скроман и достојанствен начин обележен дан формирања Крајинског партизанског одреда. Повод за размишљање? Да.
Стојим испред бисти народих хероја, који су за своје идеале положили младе животе, да бисмо ми данас живели у слободи. Да ли смо им захвални? Не довољно. Већина нас пролази поред споменика „као поред турског гробља“. Најмлађа од четворо хероја којима су подигнути споменици на овом месту, Вера Радосављевић, имала је само 21 годину када је, због свог учешћа у Народноослободилачкој борби, стрељана у Зајечару. Скидање спомен плоче са куће у којој је ова хероина живела, у улици која носи њено име, не можемо да сматрамо захвалношћу. Поред тога, ако се вратимо у 1945. годину, када је дошла слобода за коју су ови млади људи гинули, до славља је било само онима који су били истог идеолошког опредељења. Ко није био на истој страни или га више није било или је био скрајнут.
Док је, с једне стране, Џорџ Орвел убрзо након Другог светског рата објавио свој визионарски, до данас непревазиђен роман, „1984“, ми смо и данас са својим поделама дубоко и ретроградно у 1941. години. Ни деведесете нам нису помогле. Национално освешћивање је само довело до још дубљих подела.
Последњи месеци, нарочито догађаји последњих дана, враћају ме у нашу прошлост. Тражим неки смисао, неко разјашњење зашто смо толико подељени. Када говорим о слози, слога која нам се намеће, коју, између осталих званично заговарају и многи високи представници наше цркве, далеко је од онога што пристојном грађанину делује праведно. Рецепт да се ћути и трпи далеко је од прихватљивог, нарочито ако су ти које треба да трпимо дубоко у криминалу и корупцији. Нека нам ти које треба да трпимо, дају добре примере и поштене обрасце понашања, па можемо о томе да разговарамо. Друго је било трпљење у Првом светском рату, на пример. Тада се знало шта је национални интерес и за шта се трпи, а стари краљ Петар делио је недаће равноправно са својим народом.
А данас? Професор који је власт у нашем малом граду, за разлику од бројних својих колега, стоји са супротне стране у односу на своје ученике, а између њих стоји полиција. Е мој професоре, некада си гађао кош и слушао рокенрол. Које вредности данас браниш? На истој си страни са оним који јавно позива да се жене шутирају ногом.
Због свега што смо проживели и што проживљавамо, изузетна ми је част што су ме млади људи из неготинске грађанске иницијативе позвали да будем део њих, да се заједно боримо за правду и достојанство. Другачије и да хоћу не могу.
