Negotin je slavio svoj dan.
Na trgu muzika, reflektori, bina, štandovi, med, vino, zvanične delegacije, svečano dodeljene nagrade, još jedan koncert estradnog izvodjača, plaćen 19 000 evra. Još jedna prilika u kojoj je vlast pokušala da pokaže da grad “živi”.
A onda se malo udaljite….Dovoljno je da skrenete iza postavljene bine i da vidite pravi Negotin – oronule fasade, poluprazni lokali, rupe, ulice koje su staništa napuštenim ljubimcima, i na kojima je sve manje ljudi. Čak je i zgrada Opštine, simbol jednog grada, načeta vremenom i nemarom. Kao da niko ni ne pokušava da sakrije propadanje.
I dok se sa svečanosti i manifestacija šalju slike i poruke uspeha, obični ljudi pričaju neke druge priče – priče o platama od kojih se ne živi pristojno i strahu da nekoga javno pozdravite, jer bi neko mogao da vidi na kojoj su strani, o gradu iz koga se odlazi.
Najveći problem ovog grada nisu ni fasade, ni skupi koncerti, ni službeni automobil od 40 000 evra, koji kupuje lokalna vlast, dok ljudi sastavljaju kraj sa krajem. Najveći problem je praznina, grad bez mladih, detinjstva bez roditelja koji su otišli “trbuhom za kruhom”, ulice iz kojih su otišle čitave porodice.
Cinično je govoriti o slavlju, dok su ljudi zarobljeni ekonomskom nesigurnošću, partijskim pritiscima i osećajem da ovde više nema mesta za normalan život.
Negotinu treba razlog da ljudi ostanu, treba mu posao od kog može dostojanstveno da se živi, treba mu uredjena bolnica, trebaju mu ulice kojima prolaze ljudi, trebaju mu ljudi koji se ne plaše da kažu šta misle, treba mu vlast koja će prvo popravljati živote, pa tek onda organizovati spektakle.
Pitanje koje bi trebalo da stoji na ulazu u Negotin je: “Kada će početi da se vraćaju Negotinci ?”
Da vratimo Negotince
